Početna Strana

lojzo piše...

"Mačka i ptica"   

Ovo je posthumno, veoma neobično i lijepo uređeno, izdanje lirskih zapisa i crteža Aloja Lojze Ćurića, jednog od najvećih banjalučkih slikara i likovnih pedagoga, čovjeka koji je ostavio neizbrisiv trag u kulturnom životu Banjaluke i Bosne i Hercegovine. Na vijest o smrti ovog izvanrednog umjetnika, čovjeka, pedagoga i humaniste, njegov prijatelj, poznati bosanskohercegovački pisac, Irfan horozović, objavio je nadahnut tekst, koji smo prilagodili i uz ovo izdanje: LOJZO Na velikome putu sasipanja zvijezda u mrave, kome li je odgodio kraj, kome podario spas? Alojz Ćurić (1933-2007) Postoje ljudi čiji duh prepoznatljivo oblikuje vrijeme i mjesto u kojem jesu. Slikar i čovjek Alojz Ćurić – Lojzo – zacijelo je bio takav duh. Na kraju ostaje slikar. Slikar i njegove slike. Pjesnik i njegove pjesme. Čovjek i njegove priče u susretima, igre duha. Pamtit će to svi koji su ga poznavali, prijateljevali s njim i koji će, prisjećajući se starih, nove razgovore s njim moći voditi samo u mislima. Likovno putovanje i istraživanje Alojza Ćurića obilježeno je permanentnim preispitivanjem (što bi možda najvidljivije bilo uvidom u njegove crteže, skice, ilustracije – jedinstveni dnevnik!), gdje su možda najupečatljivija dva međaša: ciklus uljanih slika iz rane faze pod nazivom Mlinovi i niz akvarela, u zrelom dobu, slikanih vodom i bojom Vrbasa. Lojzo se (ime koje je sinonim za njegovo ime i prezime, život i – duh) bavio i keramikom. Slikao je i crtao na činijama, vrčevima i vazama. Oblikovao ih. Svijet njegove slikarske mladosti (i dugo još potom) obilježava grupa «Četvorica» koja se impresivno upisala u jedno vrijeme bosanskohercegovačkog slikarstva, posebno onog bliskom banjalučkom krugu. Dušan Simić, Bekir Misirlić, Enver Štaljo i Alojz Ćurić. Ižđikljali su sa svojim novim likovnim viđenjima, udišući slobodu istraživanja kistom i duhom. Odviše neobuzdano, čak opasno, kako se činilo nekim programiranim i teledirigiranim opservatorima iz onog doba što je gotovo dovelo do represije. Četiri slikara, četiri prijatelja, bili su istodobno i likovni pedagozi. I ta njihova pedagogija bila je jednako začudna za vrijeme i mjesto u kojem su živjeli – kao i njihovo slikarstvo. Kao Učitelj, Lojzo je zapravo bio predvodnik u uvijek novom otkrivanju svijeta, njegovih čuda i zamki. Bilo je u tom otkrivanju nečeg renesansnog, panteističkog, ludističkog... Tako se otkrivao elementarni labirint života sa svim svojim tajanstvima i jednostavnostima. Lojzo, kao slikar i učitelj slikarstva najmlađih slikara, igrač i učitelj igre – bio je doista majstor i jedne i druge igre. Filozofija dječijeg crteža bila je i filozofija života. O tome bi mogli da govore i zidovi stare škole «Zmaj Jova Jovanović», u kojoj je predavao sav svoj vijek, oslikani rukama učenika (srušena nakon Zemljotresa 1969), o tome svjedoče potezi brojnih učenika čija su viđenja i razmišljanja ucrtana u papir. Nagradama i uspjesima svojih učenika na međunarodnim izložbama, kojih je bilo doista mnogo, radovao se kao dječak – dječak-slikar! I njegovo pjesništvo, prozodijski vrlo samosvojno i prepoznatljivo, neka je vrsta skrivene riznice, dostupne dosad samo malobrojnim prijateljima i poznanicima. Objavljivao je, u periodici, rijetko i sporadično, upravo suprotno onome kako je pisao i/ili zapisivao bujice svojih dojmova, komentara ili slika (doista, ponekad se služio riječima kako bi nešto nacrtao, skicirao ili dotaknuo dušu slike-misli. A jezik u tom pjesništvu (koje je istovremeno i putopis i ogled) nešto je doista posebno. Lojzo je izgradio vlastiti idiom, prepun začudnih i inspirativnih neologizama koji se ponekad doimaju fantazmagorično u njegovom apartnom sintaktičnom labirintu. Ono po čemu će posebno biti zapamćen od ljudi s kojima se sretao je njegovo mišljenje Bosne, misaone kuće u Svijetu, u čijim je zakutcima, podrumima i tavanima moguće pronaći odgovore na sva pitanja koja nam postavlja naš svakodnevni život, čak i u danima nedavnog martirija (usud ga nije zaobišao, naravno, i stoički je ponio svoj dio bremena). Sva duhovna lica Bosne bila su mu bliska, sve što je ugrađeno u stoljetno iskustvo života na ovom tlu – ono što je apokaliptički bilo napadnuto. I pred čim nije pokleknuo. Dok ponovno čitam njegove najnovije tekstove (u kojima je to više nego vidljivo): Prkosni mihrab, Sarajevski vjetrovi, Cvatešna..., prisjećam se i nekih od ranijih, izuzetno inspirativnih (Ciklame za Dioklecijana, Pijan u Počitelju, Kapričosi). I vjerujem da će jednog dana, ne tako dalekog, bar dio te ostavštine biti dostupan u Knjizi. Kao i njegove slike, akvareli i crteži... Tako sam pisao u proljeće 2007. Sad možemo listati Mačka i pticu tj. Bregavu, prazapis o strašnom sudu i crteže jedne antologije sevdalinke. Osebujan uvod za čitanje Lojze.

Irfan Horozović

 

 

 

bulletPOSLIJE TRIDESET GODINA
bullet DANAS JE NAJVAŽNIJE PRIJATELJA SAČUVATI
bulletPIJAN U POCITELJU
bullet KOPNE ZAMJERKE ŽIVOJ SLICI DA JE MUTAVA.
bullet OTVARANJE IZLOŽBE "BANJOLUČANI" u Domu kulture Zenica (28.3.-9.4.1972.)
bullet TROJSTVA IZ DAVNINE
 

 

POSLIJE TRIDESET GODINA

Odavno se uhvatio sumrak u svijetu.

U zabrdici ispod sela mrače ognjevi, vuci i jauci, vjekovi. Leptirice, mlade duše, dječurlija vidi u mraku. Vidi što voli vidjeti rukama, crtati dobre volje, strkati širinama šišmiša od mašte.


Zbilje bodljevine ima više nego kruha nasušnoga. Koliko strepnje dječaka Luje.
Zaigran smo korijen. Imamo i kada nemamo, ljekovite izvore – jablanje mladosti pobjednika. Zapitan Učo izaziva dijete u veselje pitanjem na odgovor, ko će brže uzletjeti sa strnjišta uz brdo, Gradini. Djeca troše vječnost nekoliko trenutaka otkrića žućkastih pramenova sreće, igre. Eto vam bezbriga u zadanim brigama škole. Nacrtaj trkom prvu ofrljoku, nabasaj na čudo likovnim srcem – repom vrepca.


Tako mi Sunca čička, djeca se uvale u čudo umjetnosti, u smaragd bezumlja izraza. I sraza istine i šarene laže. Likovna korjenika umjetnosti djeci bliža od košulje, otkrića su radosti života.

Ovi crteži su pravda objave čuda. Djeca vjeruju da otvaraju konzerve, da puštaju na slobodu, pa oblete oko sreće, da stane na dječije noge priča Petra Kočića.


Tako mi grahorastog Oka – Sunca, Djeca narastu u pravdu. Paunov rep naraste ptici iz sve i jedne glave.


Crtači su pobjednici na megdanu školske gnjavaže i ponuđene slobode, metode vjeverice u skoku.

Crtarije, ove krasnice nejači, ovaj umiljati urod igre dobra protiv zla, Malešnog na Golemog – tuđeg.


U svako doba da ste zdravo, Djeco, svuda po svijetu, i danas kad imate svoju djecu. Igrom, radom osunčani, dignimo oči u svjetlost obzorima boljiih, istinitih ljudi...

Alojz Lojzo Ćurić
1. januar 2007. god. Pogovor u kjizi "JABLAN" Petra Kočića

DANAS JE NAJVAŽNIJE PRIJATELJA SAČUVATI

 

POLA STOLJEĆA ZASIPANA SMEĆEM, SMETANJEM S UMA, I OVA RIJEKA, OBALE, POSTALA JE »NIČIJA ZEMLJA«.

EVO KUĆE KOJA JE NAŠLA SVOJU DUŠU, KAD JEDNU STARU KUĆU, I KAD JEDNU BIJELU SOBU NAĐE IDEJA PRIJATELJSTVA SLIKE I ČOVJEKA! BOSANSKA KUĆA, FENOMEN, IZMEĐU RIJEKE — OD IZVORA VREMENA DO CRNOG MORA — I STARE MAHALE DOLCA KOJA JE POČINJALA HANIKAHOM, DAKLE KAHVOM I HANOM — SVRATIŠTEM, VIĐENJEM SA LJUDIMA, OČIMA, LJEKOVITIM RAZGOVORIMA, PITANJIMA ...I SLIKAMA, ODGOVORIMA NA BIJELOME ZIDU U KROŠNJI JORGOVANA...

S KRAJA NA KRAJ DOMOVINE LEŽI UBIJENA PRIRODA PRED LICEM, BIJELIM PLATNOM, SLIKARA. ŠTA DRUGO, NEGO GOSPOĐA SMRT, ISKEŽENA SKEPSA, U SMORENOM OKOLIŠU SAČEKUJU DUH UMJETNIKA I DIJETE SA VELIKOM SUMNJOM, PREPREKOM RADOSTI STVARANJA SNOVA KOJE OBLAČIMO U GOVOR I PJEV BOJA.

KOJA TO SNAGA POKREĆE ČOVJEKA U STVARALAČKU IGRU, KOJA SE UMJETNIČKIM DJELOM ZOVE NAŠA SKUPOCIJENA SAVJEST... A ON A SE UVIJEK ZOVE NAŠA UMJETNOST ...

DOBRI STARI KONRAD FIDLER UPOZORAVA KAKO SE UMJETNOST MOŽE NAĆI »SAMO NA SVOM PUTU«. U TOM PRUTU SA DLAČICAMA U VLASTITOJ RUCI... NA PUTU KOJI JE PUT I NAŠIH PRIJATELJA, NA PUTOVIMA UNIVERZUMA BRATOVŠTINE MAJSTORA I ŠEGRTA SNIVAČA OD ALTAMIRE DO BANJALUKE.

... OPET SU NAS ŠPILJE ZAUSTAVILE .. .

... BOSNU, KRALJEVSTVO SREBRA I SNOVA, IZGUBLJENO U DŽUNGLI, U ZELENOM, A ZELENO ZATRTO BEZGLAVO ONOM DVOJICOM BEZ DUŠE...

OD TE KRALJEVSKE DUHOVNOSTI OSTALO JE KOLIKO NJEDRA NAŠE MAJKE, OVAKVE BIJELE SOBE U KOJIMA SMO ROĐENI NA PODU DUŠEKLUKU...

BIJELO OKREČENA GALERIJA, DIVANHANA, IZNENAĐUJE NAD RIJEKOM, KOJA SA PLANINA KOTRLJA GRUMENJE ZLATA.

JEDNA OBALA TABACI, A ONA GORNJA SITARIJA PO SITAR SEDRI, TALOGU LJEKOVITIH VODA.

ONA ŠAPATOM IZ UŠĆA I CVIJEĆA DOČEKUJE I NJEDRI GOSTE, PO STARINSKI BLAGOSILJA, I KAD NE SHVATA POMILUJE NOVE SADRŽAJE SRCEM DOČIKNA, SKROMNA, SVOJA, SKRUŠENA I MILOSTIVA IGRAČKA DJECE, A GOSPODSTVENO SKLADNA I MUDRA, STOLJEĆIMA KAZUJE: UTUVITI, DA VALJA PRIJATELJA SAČUVATI, KO OKO, DUŠU, KO VODU, KRUH I PJESMU. KO JEDINI ŽIVOT OD RA­DOSTI.

DOBRIČINA, GRAFICAR MUNDŽIĆ I ENES SLIKAR, ROĐEN TU NAD ZLATONOSNIM VRBASOM, SREĆOM NAĐE GRUMEN U SEBI SKUPLJI OD ZLATA, IDEJU OKUPLJANJA DOBRE VOLJE I PLEMENITE VJEŠTINE ESNAFA SVETOG LUKE ...I NANIZA GERDAN »IZLOŽBICA«, PA UČINI OVU BIJELU SOBU TRENUTKOM RADOSTI SREĆE I LJEKOVITIM CILJEM ŠETNJAMA UZ OBALU, ČAROBNU I DIVLJU, SMORENU I TAJANSTVENU OKOVANU OKU OTRIĆE IZ DAVNE ĆELEBIJINE PRIČE...

IMA NEMILI OBIČAJ U OVOM GRADU DA SE ZABORAVI SVOJA VRIJEDNOST, DA SE NE ZNA NI IME NEIMARA NAJSKLADNIJE BOŽJE KUĆE FERHADUE. IMA TRADICIJA ZATURANJA SVOJIH STVARALACA U NEVIDJELICE, U JALOVE SMETNJE RADU UZVIŠENE LJEPOTE. U ANONIMNOST, U PROVINCIJALNOST... ALI SE OVDJE »ŽEDNE SABLJE« PAMTE I SPOMENICI KATASTROFA. SREĆOM NE ZABORAVLJA SE PJEVATI SUGLASJE SA RIJEKOM, SA LJUDIMA. U DOBA EVLIJE ĆELEBIJE IMALI SMO GLASNIKA KULTURE — VINOGRADE A DANAS NIGDJE VINOGRADA, VEĆ SAMI MAHMURLUCI I POBJEŠNJELE »SVETE KRAVE«. I PONEKI SLIKAR U BUKAGIJAMA NUŽDE...

U OVOJ SREBRNOJ TEPSIJI BOGINJE FLORE, U BANJOJ LUCI, ZABORAVILI SMO ŠTO IMAMO, PA SAMO IMAMO KAD OŽEDNIMO — VRBAS VODU, DOTUČENOG MOMKA NA IZLAZU IZ GRADA ...

ONEČIŠĆENI, PA SVE NEMAMO DOK DUŠA NE OGLADNI. ONDA RAZGRNEMO BRDA SMEĆA SVAKOJAKE GLUPOSTI, NEPISMENOSTI, NA OVOJ PLEMENITOJ RAVNICI ISPOD ŠEFTELI-BRDA, I »TUĐOM« RUKOM RAZGRNEMO DA NAĐEMO ČOVJEKA I SEBE PRIJATELJA, DA DOĐEMO DO SEBE, UŠĆORLUK ČUPAVOM ZEMANU...

JOŠ NISMO ZABORAVILI ŠTA ZNAČI IZVOR BEHAR I SEVDAH, I UMJETNOST, DIJETE U IGRI...

I EVO DOČEKASMO ENESA DA GESTOM, GALERIJOM, BIJELOM SOKOM, PONUDI DJELOM ANGAŽMANA I OTVORENIM VRATIMA.

... I VJEROM BOSNE DA JE UVIJEK NAJVAŽNIJE SAČUVATI PRIJATELJA...

... POŽELJETI SREĆU, ZDRAVLJE I MIRNA VREMENA ZA LJUDOVANJA I CVAT LJUBAVI, PUNO RADA.

 

LOJZO ĆURIĆ

(uz otvorenje galerije 'Šeher' u kući slikara Enesa Mundžića, 1991.god.)

 

"Пијан у Почитељу"

 

(Бати Бијелићу)

 

Глас, 29.11.1968.године

 

 

 

Ево ме на југу, на камену , на сунцу, у вину мушицабожија, ја, зелен, Босанац.Видим да

ништа није толико давно;бившим аждахама још репине  не замакоше иза брда.

Почитељ или смрт!

Најљепша коју сам видио.

 Смрт прерушена у сан срне скривен у роговима јелена.Шути и траје, чека.

Како га и напустио страх.

Данас затурена или украдена сврха.Па и крепавању.

У овом изврнутом гробу, јучер цитадели и кукуруз бива Фортинбрас југа.

Тјера авети, обећава трпезу, шуштањем слути свилене димије, звецкање пехара.

Већини кућа кров је плаво небо, гладна оштра сабља.

У подруму Неретва јегуње мријести.

Подстанари грмови драча и нара.

У каменим верандама труло злато, оставњена земља поњубце црвене на трњу рађа...

   ...шипак јужни усред пусте куће молитве жари.

Сузе Херцеговине ничу из пода, успомене на дјецу рођену на серџади.

Проклет стражар, сив као гавран кад проблиједи пред схваћеним временом.

Ни козе ни бога жива.Само камен и осмијех му-шипак румен.

Зелени јаук и бол мрка, тврђава плод, а у срцу зрња рој, шака љета, црвени сок.

Да ми је другар, заједно у јарму, да оремо ова плава небеса , плугом  коме лемеш је и рало, језик из варцарске ковачнице.

Овај камени загрљај дилетанти не могу насликати

Треба отићи у џехенемску продавницу боја, купити тубу густа времена, звану шејтенскозелена, па кистом-репом сотоне насликати смрт која живи.

Стој, не проси истину, ни мраву ни вјетру.

Бива смијешан мегдан с каменом који лебди четири стотине година усправно у минарету узидан.

Нигдје гробова да мраморје заустави, поучи, оплемени, да  нишани утјеше.

Ко да су сиздари јели своје мртве.

Или су људи бјежали умирати на неком другом мјесту, даље од овог пркосног јарбола, без маховине и без умора.

Све бих јаране Почитељу  у синџирима довео да их напијем овом ћилибарском жилавком.

Па да се укрцамо с дебелим сребром у бисагама....

Овој су земљи отели море.Код мора-без мора.

Код бегова без богова, код шејтана без бегова,

Некад и сада, два млинска камена, живот, увијек исто зрње....

Нигдје људи, само скривена цура, пјесма дјевојачка о златном прстену ради кога шипак прсне и породи дан усред куће насељене мраком бивших брига.

Бршљан и жртва сахат-кула и казаљке два отпала гавранова пера које вјетар однесе у воду.

Хорозови заглавише у туђим хералдикама  у туђој иловачи.

Квочка средњег вијека остави пусту љупину.

Кокодачу глухи вијекови.

.......Шеснаесто стољеће, па седамнаесто стољеће, затим осамнаесто стољеће.......

Па стољећа безброј набројати можеш док сазрије грожђе на  на чокоту ума, да вином залијеш смрт у распамећеној религији тлапње.

Хереза, рутава нам стварност отпловила је у Рагузу, у магазу.

Вратиће се у кадифу умотана, непозната код оваца.

Вратиће се уз њу сватови шарени, мутаве брбљарије, црви поткорњаци, одеране кује са европслим лавићима у зубима, товар мртвог калема за наше дивљакуше, у куферу хартије, мудрац с истока, смрт у наставцима.

Тражећи антику  обећану, њихова двогрба дева наћи ће нашег јелена у цвијећу:чудо у камену.

Град Почитељ има краву која доји јегуљу, којој гавран међу рогове доноси сузу-млади мјесец.

Има једног питомог вука на ланцу, који лаје на  мјесец што плаче на сахат кули.

И чемпрес има без чакшира.

Чувар џамије, дебело високо дрво молитву вјетру шапуће.нека камен на камену остане.

Имају великих људи под каменом у чијим лубањама смрт чува жуте дукате за вашар таштине.

Има и облак, бјежи у боља времена гдје се неће свађати са вином.

У сепету грожђе, у џулету хороз кукуриче, у прозору старост иза решетке, у зиду саката смоква, у мени мртва цура.

Куће окићене димњацима не би ли мамиле вукодлаке,професоре вранама, које у тим чађавим дворима уче злосутна грактања.

Из њедара ми побјеже шарена шамија за твоју црну главу-сан.

Сањаћеш ноћас и знојна  ћеш се пробудити с клетвом срца, која ће бити цвијет овог шипка.

Укочена  сахат кула, највиши димњак на који се издимила исхлапљена царства.

Пепела онолико остаде колико и тајне.

Сликари ће питати магарца шта је то бирвактиле било, а што слици је потребно за путовање.

Нечастиви папци шејтана угазали су овај живот.

Ухелачила се бивша слава.

Прозори обневидјеше, а мемла паде по бисмилетима кастелана.

Почитељ, остављен костур поврх воде....

Чија ли се клетва обистни?

Па увенуше њедра и разбатаљен самар на обали.

Коњу дохакаше мухе.

Пукла је тамница и тиква.И граница, посластица гусару и копцу.

Брзо исхлапи зној, малтер сну.

Звијезда, најежен криж свија гнијездо у српу младог мјесеца.

под стрехом паук сише звијезду, коју су ковачи руком каменом скинули с туђег неба у бешику пуну наше сламе и човјека.

Неретва у море жури.

Све колијевке пливају уз воду извору Буне.

Свијетом, с вјетром гугутања падоше на камен.

Замирисаше посјечени гајеви.

Грмови метвице раширише нам ноздрве.

Опсоваше мајку циганку, слутњу и карте, срећу.

У камен бацише грах, враџбину.

Људи су отишли кад у махунама нађоше шејтанске брабоњке.

Сад слава ратничка лежи загађена изметом племена вране и гаврана.

Грак птице, вријеме крепало, лишај.

На путу коприва и трње.И паганско божанство чека пјесника да га спаси аманета, заклетве и судбине оковане коријеном згрчене лозе.

И винове.

Док руже себи цвату, цуре им нуде себе;слатке оцвале пјесме уткане у шаре ћилима газају глухи табани.

Молитве су под праговима кућним..С гујама гријеше.....

Згуснуто љето и сунце у шипак, крвави град.

Кад је човјек згуснуо живот, прсли су дувари.

Изнеђу дјетета и вјечности огњиште, на небу ломача.

По дану.По ноћи у човјеку.

Крв се у данак дала.

На самару, у сепету је одљумаше, по изглоданој калдрми погубише.

Низ вјетар, уз вјетар, свеједно је прашини-тијелу смрти без меса и без костију....

У овој земљи без земље, у Захумљу, камен пун безумља цврчи у цврчаку у пенџеру ћорава доксата, на чардаку Гавран Капетана.

Почитељ, изгубљена мамуза, у зјеницу сунца бачен чичак, окамењена псовка.........

У подне, испод мјехура џамије изађе Алаха да се напије вина и поклони варварском сунцу.

Дигли су главе они који су је имали.А они који главу нису имали на рамену нису знали како да је пригну чесми.

Историја овдје је узјашила себи на грбачу, стењући одгегала у Дубровник на пазар.

На колобари робља платила је слободом оволику свјетлост угурнуту у очи.

Код рођених очију, не видимо да красотица невјеста бити ће удовица Неретва прије вјенчања.Узалуд жури.

Младожења такав још се није родио.

Можда је давно умро кад и овај град......

Овдје, колико седефа на дршци ханџара, толико радости на уснама дјевојака.

Закрвављеном оку мамурлука, на разбојишту нагона, мрака и погане аскетске сујете, шта је значила жена, лудило љепоте, хашиш легенде?

Једном далеком Ивану рекао бих како изгледа опљачкана, грубо располовљена главуша јањета....

Ето, половица лијева или десна, шупљина мождана;из које су мрави све однијели, а вјетар и сунце прашином полизали, то је Почитељ.

У тор утјерано острижено стадо бајатог мрака.

(Људи се боје лубање којој су попили мозак)

Па колико у наоружаном хајвану човјека, толико с џамијом мисао у вис шикти.

Аколико хаоса у човјеку топузу, колико животиње у хајвану, толика и побједа равнодушног времена над рукама људским.

Успомена на жуљеве работара неимара и кмета, изврнути филџани-куполе хамама.

Из сиромашног свијета одбјегла љепота, небом намамљена, под ово обло олово се скрила, тражећи себи храм и пожуду.

За њом, сагнувши главу, ушао сам под свод таштине, гладне дјечије играчке.

Сами на сећији, ја и тишина.

На шареној бакарној демирлији читамо један једини савјет умрлих, како је узалудно чекати да сиђу, кроз угасло старинско огњиште, с вином обећане рајске хурије.

Обећане за трпљевину на камену, с којим једе, снива, рађа, прегиба се у молитви себи, богу , човјеку.

Грактањем низ  вјетар завршише сви пирови под барутанама.

Доста. Пробуди се Хајаме.

Рекох себи и теби,уснама нашим обећали су цвијет у вино спао с гранатог дрвета ужитка, а не отров задње спознаје.Путуј, душо, натраг у своје букагије, тајанству мрачне зелене шуме.

Иза плоте родне авлије излизала се давна порука грешном срцу, птици, коњу, ватри, безумној луталици.

овдје, колико седефа на дршци ханџара, толико радости на уснама дјевојака.

Све остало припада сунцу, и мрак, и човјек и његови тврди градови.

(октобар 1968)

 

Алојз Ћурић

 

 

 

 

KOPNE ZAMJERKE ŽIVOJ SLICI DA JE MUTAVA.

Hlape mutavim nebesima koliko Raspelo na raskršću. Progovori li Ona, to je što smo čuli očima, tim golemim dijelom mozga.

Osmudite trepavice svetom Luki ako njenu Sliku otme nečastivcu. Čemu nijema družba? Žurba svijetu zavrnula glavom. Za silom većine zabasaju u bespuće slike, iz koje su istjerali zemlju i život. U ime privida nište. Poneko se i vraiti po svoju glavu, zaboravljenu u strci uzmicanja pred kijametom, kog telale od pamtivijeka, Slika amo, vika tamo. Tiho zbori Ona kojoj je jasno. Ne galami gluvotama imajući pravo. Veliki svijet u pomoć zove da mu iščupaju nogu iz procjepa. Mnogi odu, ali se i vrate betonom nakljukani.

Ostaje netaknuto spoznanje sunca, uspostavljanje zemlje i čovjeka na njoj…

Daleka dozivanja s veledušne sofre, stare zemlje Bosne, podobro su očekala da se javi stamen soj momaka, urljaj u biću ovog našeg tla, osjećaj silnog zdravlja — zgusnuta Tvorčeva samoća, istinitije vidjelo zjene, milošte zjeni. Srećom stiglo je doba i u naše razvale, u debele torine i paleže Slike kad mladost stiže progutati repinu, Sjenku vječnoj mijeni, stiže ostati uspravna na vjetrometini sumnje.

Slučaj po slučaj, trnjina po trnjina, i već smo smogli rub svijeta gdje valja biti vjeverica, Misao, koja skoči li u provaliju, u prazno, mora sebi formu — istinu domisliti, kako joj se suština ne bi ugruhala u jalovoj navici zavaravanja tuđim i svojim.

Dječak koji je utekao od zavjetnog crnog kovčega, klavira, u potragu za pobjeguljom muzikom u zaboravljene vrleti ponad Ugra i Vrbasa, u Vrhovine, gdje je i mjesto vrhovima duha, vidimo u pastelima Josipa Granića u viđenoj glazbi koja je sebe doplodila zemljom, doradila mukom materešine Krajine. Vidimo obojenu razraćenu maštu.

Ovaj slikar nije htio biti partikula goleme dosade. A pohare sa sve četiri strane i kroz njega su prošle.

Uzjašio nakrke muziku, pa iza leđa akademije, obigrao zabranjene predjele gdje ista je muka seljaku i slikaru kad plast sabijaju na vjetru, sliku tešu svojeglavi.

Dosjetio se prvog plača, osvjedočio patnjom zemlje, nasreću koraknuo, graknuo bespućem, obišao kampanilu majmungrada i njena četiri čaršijska oka, usnio pa vidio snivane, budan ljubavi slikom pokušao, i povaIjao međe slobodi, a slutnje prahom cvijeta, obojenim brasnom, pastelom posuo. Osolio, opeludio, zaludio gonetanja…

I tu je problem: kako toliku energiju i zasnovale nakane nejačkim šarenim prahom po papiru zaustaviti u vrtlogu virova punokrvne geste, objesne naravi. Ruho i orma svatovima ovolikačke Ideje kojom se slikâ i dostiže, traži pažnju koliko i pobjedničko, nejačko cvijeće u borbama sa sjekirom.

Josip je trostruki očevidac visoravni o kojoj su hurije — muzike — matematike vjetra polegle tajnu, zgrčene duše sklopova, brda, milote izvezene tople rubine haljetka. Utisnuo je tragove bezimenih strana u otajstva tonova kakvim se prestiže, razgoni magla i smrt. Tu je čitav alfabet hereze. Trnje hoće biti slovo obučeno u misli na ružu. Slovo bi se potrkalo molitvom igrajući se jarca. I potok po nebu, po kosturu, cvjetove raznosi. Cvjetove volje, trnje hirova sudžaje, u igri prkosa, u bježanju pred starim Euklidom.

Vjerujući u vjetrokaze subjekta, gledajući i uhom, kloneći se ispovjednog klonuća pred svetostima Slike zemlja je zemljom objašnjen očenaš, pogača razlomljena. Malo je i naramak aršinâ Slici koja bi htjela boga za kriterij, koja hoće da je orgija koliko i život, čulna i spiritualna nudeći prostor u čovjeka, u našeg, sa svim otvorenim kapijama…

Živeći u jednoj od bosanskih rupa, u dnu lijevka Panonije i slikom se od cvijetnog praha može osušiti blato pod grlom, čamotinja obasjati mudrošću: ne biti zaklan horoz na trpezi Dasovana, Usuda…

…. Ne crtati cvijet dok ruka skače k'o zaklan horoz…

…. Razgrnuti svakakvo žbunje. Zagrnuti zube šutnjom. Merhametom ogrnuti trule šume sirotinje. Sjaviti u blato otpale, gatke, uvela lica djevojčica.

Na buništu naći krijestu grohota.

Sve, i zemlju, skloniti sa trpeze dana, sa sofre života.

Biti sam, stogodišnja čađava ptica, prezirom nagrđena.

I biti na Gavranuši njivi, didovoj znojnici, krčevni, kaljav korijen do grla.

Pod sobom trkač strpljiv okolo sunca.

Posaditi cvijet u baštinu Arlakušu.

Cvijet viđen ill neviđen, svejedno.

Nikne li, krvlju škropljen, bdijući brižno, ubrati njivicu ispod cvijetka.

Pa vratiti istu, posnu livaču, materi mrvici, zvijezdi, neka ne krvari ogoljen kamen.

I ne smetati cvijetu dok suncu za okom strši…

…. Dok ne stigne dijete po igračku, sebi glavu da okiti.

     

ALOJZ  ĆURIĆ

(Iz kataloga izložbe PASTELI Josipa Granića u Sarajevu 13. - 21. III 1972.)

   U zelenoj potkovi brda, gdje se Vrbas razrahatio od tjeskobe svojih Manjača i Čemernica, gdje se pjevalo od pamtivjeka onako kako je on htio, slika se danas utrkuje s Vrbasom – Prvim građaninom Banje Luke. Ali trka traje u bolji dio sebe...

Shvaćena je njegova žurba u Crno more tuđine, greška se ne želi ponoviti.

Sva trojica našla su svoje suštine na tlu Krajine, u okrajku svijeta, koji je stvoren od razraćenih Krajina, s većom i manjom sjenkom povijesti smrću posijanom, zelenilom, djecom i cvatom utješenom...

Upravo Bekir Misirlić vidovito je uzeo čovjekov trag, bašluk, onako kako pčela pristupa jagorčevini pa naslikao poruku bivših Bošnjaka: prije svega život.

Josip Granić je tumaranja maštovitih vjetrova po vrletima zaustavio u slici plahovite zemlje Bosne koja može biti domaćin muzici i najvećih.

Alojz Ćurić, Manjači suroj i škrtoj planini, pod kojom je rođen, dugove vraća za sve ponuđene milošte iz njedara.

... I hoditi Bosnom i pohoditi ljude njene, koracati iz sobe u sobu, iz jave u san i natrag do zbilje, koja slikare i ovog tla ozbiljno obavezuje...

 

Alojz Ćurić

u katalogu IZLOŽBA BANJOLUČANI u Domu kulture Zenica (28.3.-9.4.1972.)

na kojoj su izlagali Bekir Misirlić, Josip Granić i Alojz Ćurić


 

TROJSTVA IZ DAVNINE

 

U krušnoj, u tavnoj, davnoj kršnoj...

U zemlji, u Bosni vražijoj, jednim se žednim tragovima sva žedna krv služi.

Ko vrletna koza vere, ori dok gori, heretično crvena...

Šareni ćilim priču poda se. Ponjavu historiju doratu na leđa.

Ojkaju koliko repinom gospodi mahnu pod nosom. Toliko da se brda zatresu i udalji napast, plast sablje...

U njoj i tabane do koljena ostruži, grlat nećeš u nju stići čitave glave.

Izgubiš li obraz, steći ćeš oglav.

Ako nisi psoglav, izaći ćes troglav. Blijed iz "vilajeta crnog". Kažu u gustom neznanju baruta straha proždirućeg svijeta.

U zemlji, u Bosni, u mjestu čoek stoji, zateže ular, udarce ne broji. Za sobom paripa vuče...

Pružajući oči preda se za čoporom apostola svijetla...

Ular zateže dok hajvan glavom zapinje za raspelo.

I raskliman razapeti zapliće namjere i fukari i gavanu...

Govore derviši da bićemo žuti.

Čemerna, pod čizmom, žuta je i trava.

Strepi podmuklo zlato škorpije.

Slijepi, zamakoše nosači sokola. Visine i daljine nude inje mjesto pšenice.

Dvorski glazbenici, pehlivani pakla, vade nam srce iz ušiju i bacaju u turšiju.

Sa svijetom, dječak s majmunom od ilovače.

Sami i sa dvojicom, dok zmijska kost putuje kroz tijelo nagrđeno.

Bjelosvjetsko lukavstvo — srče razbijene na prašnjavom putu tabanovića.

U kupinama krajputaši, isplaženi kameni jezici zaboravnom bogojavljenju...

Dok je đavo nosio vučja carstva, pašaluke...

Dok je čovjek svjetovao gluhonijeme rijeke i krčio grabež, dok u jaram je vezao brda i oblake, povodanj je odnio mline, a jato čeketala, drvenih tica što zrnje repom kljucaju, vratile se svome gnijezdu da ćakije izlegu.

...Mašući jednim krilom, kažiprstom proroka, ko što su škakljale kotrljavu planetu...

Na badži, na tavanu Evrope, tvrdoglavi rasparaše nebesa radi šake halve, da umine boI vrtoglave šutnje.

Iz mladih hrastika stare kletve, računi mrke sudbe kamom pritisnute.

Nakovanj na glavi trpi dok veliki mrak kuje gradove, priviđenja, zmajeve u tami od upaljenih svijeća.

Pod mjehurom bogomolje svi zijanćeri bogovi kartaju u naše glave.

Ovdje ljudi, po svijetu, mjehurove djeci zarađuju; bitka traje, crijeva krče, svetitelj brunda inatu bosanskome.

Jeftin život sivotinje... U sepetu srce kuca... Bije strah u krtičnjaku... Večer njedra mjesečinom trpa... Dimije sunca... Vreteno ciganske tuge, zalutalog smijeha... Mjesec u kotlu na čađavim verigama, gladnim, začinjava neslanu čorbu...

Bilobrki didovi pečeni mrak na trpezl lome u molitvama za čestito ralo, za volove svoje, za svoje sinove, rodne posne oranice oca kaosa krotkog...

Džombasto gumno krilatih konja, Krajina, stara materešina: na modroj usni spržena sva trojstva ovoga i onoga svijeta...

...Mrak žene, dijete s praćkom u ruci, očev mrak.

Nebo visoko, čovjekovo oko, mrda i zemlja tvrda.

Dobri vrag, sveti prag, od bilja mag.

Krv, krvarina, crv nezasitan.

Zelembać san, koljivo, strv u hararu.

Vrana, poskok, vatra pod jednim krilom.

Starica, mraz, pjesma — drugo krilo pod kožunom.

Grmovi, brašno, dušmani gromovi.

Barjaci, glava u torbi, torba na samaru, samar na insanu, barjaci: barjaci i prosjaci...

Bakovi riču, sjekire šute, sela zriču, sriču naćve...

Kosa, plandište, slavuji.

Smrt djeteta, kuknjava avlije, trave mirišu.

Blistavi plugovi; mirišu i dvije duše frule, vjetar koji sumnja u tuđi metar.

Žulj, izgrižene drvene kašike, pripovijetke ožiljka u dimu tamjana.

Jabuke zelenike, nebesa, oči razrogačene u prokletstva.

Pjane crne šume, vileni ovnovi, žedne zelene doline.

Jeka topova, jata ptica prelijeću vedrinu, tuđe vjere mjere; jauci otamničene budućnosti, Ijepljivi pupovi...

O suhu je granu svezan bog, muhama okićen.

O mladu granu svezane dojke proljeća.

O zapaljenu granu svezana istina o pravdi.

Klatno, sunce, bol.

Vojne beskonačne, dronjci neba, zakrpe zaborava,

Ko žica od tambure, ptica na grani, sloboda; ciči tunjav kavez gluhe pjesme...

Raspričani mrtvaci, trave bezimene, magle...

Velika kola Bosnu na pazar odvoze: brabonjaju riječi, kopitom nam miluju kolijevke, noževima cjenkaju se Istok i Zapad. Dušu ne razvukoše na repinama svojih zlih puteva, zapetljanih u ovim brdinama dvostruke sjene...

... Sjene, hijene, sjene, na očima mrene.

Snijegom skoljen, i snom, zamalo bez krvi osta. O podnicu, nožem proboden hodžin zapis je natjerao buhe i stjenice da kolo zaigraju okolo mudrosti mračajske...

Vukodlaci, jeleni, pogača vruća.

U trnju očenaš, kamenica mudra, zvijezda u tmini.

Prolomljen oblak, bijesan potok i još jedan; strkaše se njive u dno svijeta.

Merhamet mrtvog oca, pelud svijeće — plamen cvijeća, majke pogurene.

Pregršt žita, grlo djevojačko, obijena rajska vrata između dva rata...

Crvotočna sofra, pastrmke u Plivi, Sizifov grumen se u Bosnu vraća.

Da zagrli, oguglala Bosna je poslala svoje ruke na put oko svijeta...

...Usput prekopaće pola Babilona za voz kukuruza... Kuda nas je zanijela lađa?

Sakato naše trojstvo, tri prsta na ruci, koja osta Bosni istrgnutoj psima iz ralja.

Reži Istok i Zapad pod bedemima zemljanih molitava.

Tri prsta dovoljna da sebe prekriži, umiranju vičan ovaj čovjek...

...Vječan, skidajući mahovinu s lica, neka vide osmijeh i slijepi...

ALOJZ ĆURlĆ

(Fotomonografija MRKONJIĆ – GRAD,  novembar 1973. Mrkonjić-Grad)