Drugi Pisu o Lojzi...

IN MEMORIAM

ALOJZ ĆURIĆ

(1933.- 2007.)

 
   

LOJZO 

Na velikome putu sasipanja zvijezda u mrave,

kome li je odgodio kraj, kome podario spas?

Alojz Ćurić, Prkosni mihrab

 

TRENUTAK JE U KOJEM se zbira sve čega se možemo sjetiti.

Nešto od toga će biti kazano. Napisano. Ili naslikano, makar u svijesti koja prebire uspomene - jer riječ je o slikaru.

Postoje ljudi čiji duh prepoznatljivo oblikuje vrijeme i mjesto u kojem jesu. Slikar i čovjek Alojz Ćurić - Lojzo - zacijelo je bio takav duh.

Na kraju ostaje slikar. Slikar i njegove slike. Pjesnik i njegove pjesme. Čovjek i njegove priče u susretima, igre duha.

Pamtit će to svi koji su ga poznavali, prijateljevali s njim i koji će odsad, od onog kobnog trenutka prije nekoliko dana, prisjećajući se starih, nove razgovore s njim moći voditi samo u mislima.

 

Likovno putovanje i istraživanje Alojza Ćurića obilježeno je permanentnim preispitivanjem (što bi možda najvidljivije bilo uvidom u njegove crteže, skice, ilustracije - jedinstveni dnevnik!), gdje su možda najupečatljivija dva međaša: ciklus uljanih slika iz rane faze pod nazivom Mlinovi i niz akvarela, u zrelom dobu, slikanih vodom i bojom Vrbasa. Lojzo se (ime koje je sinonim za njegovo ime i prezime, život i - duh) bavio i keramikom. Slikao je i crtao na činijama, vrčevima i vazama. Oblikovao ih.

Svijet njegove slikarske mladosti (i dugo još potom) obilježava grupa Četvorica ko­ja se impresivno upisala u jedno vrijeme bosanskohercegovačkog slikarstva, posebno onog bliskom banjalučkom krugu. Dušan Simic, Bekir Misirlić, Enver Štaljo i Alojz Ćurić. Ižđikljali su sa svojim novim likovnim viđenjima, udišući slobodu istraživanja kistom i duhom. Odviše neobuzdano, čak opasno, kako se činilo nekim programiranim i teledirigiranim opservatorima iz onog doba što je gotovo dovelo do represije. Četiri slikara, četiri prijatelja, bili su istodobno i likovni pedagozi. I ta njihova pedagogija bila je jednako začudna za vrijeme i mjesto u kojem su živjeli - kao i njihovo slikarstvo.

 

Kao Učitelj, Lojzo je zapravo bio predvodnik u uvijek novom otkrivanju svijeta, njegovih čuda i zamki. Bilo je u tom otkrivanju nečeg renesansnog, panteističkog, ludističkog... Tako se otkrivao elementarni labirint života sa svim svojim tajanstvima i jednostavnostima. Lojzo, kao slikar i učitelj slikarstva najmlađih slikara, igrač i učitelj igre - bio je doista majstor i jedne i druge igre.

Filozofija dječijeg crteža bila je i filozofija života.

O tome bi mogli da govore i zidovi stare škole Zmaj Jova Jovanović, u kojoj je predavao sav svoj vijek, oslikani rukama uče­nika (srušena nakon Zemljotresa 1969.), o tome svjedoče potezi brojnih učenika čija su viđenja i razmišljanja ucrtana u papir. Nagradama i uspjesima svojih učenika na međunarodnim izložbama, kojih je bilo doista mnogo, radovao se kao dječak - dječak-slikar!

I njegovo pjesništvo, prozodijski vrlo samosvojno i prepoznatljivo, neka je vrsta skrivene riznice, dostupne dosad samo malobrojnim prijateljima i poznanicima. Objavljivao je, u periodici, rijetko i sporadično, upravo suprotno onome kako je pisao i/ili zapisivao bujice svojih dojmova, komentara ili slika (doista, ponekad se sluzio riječima kako bi nešto nacrtao, skicirao ili dotaknuo dušu slike-misli). A jezik u tom pjesništvu (koje je istovremeno i putopis i ogled) nešto je doista posebno. Lojzo je izgradio vlastiti idiom, prepun začudnih i inspirativnih neologizama koji se ponekad doimaju fantazmagorično u njegovom apartnom sintaktičnom labirintu.

 

Ono po čemu će posebno biti zapamćen od ljudi s kojima se sretao je nje­govo mišljenje Bosne, misaone kuće u Svijetu, u čijim je zakutcima, podrumima i tavanima moguće pronaći odgovore na sva pitanja koja nam postavlja naš svakodnevni život, čak i u danima nedavnog martirija (usud ga nije zaobišao, naravno, i stoički je ponio svoj dio bremena). Sva duhovna lica Bosne bila su mu bliska, sve što je ugrađeno u stoljetno iskustvo života na ovom tlu - ono što je apokaliptički bilo napadnuto. I pred čim nije pokleknuo.

Dok ponovno čitam njegove najnovije tekstove (u kojima je to više nego vidljivo): Prkosni mihrab, Sarajevski vjetrovi, Cvatešna... prisjećam se i nekih od ranijih, izuzetno inspi­rativnih (Ciklame za Dioklecijana, Pijan u Počitelju, Kapričosi). I vjerujem da će jednog dana, ne tako dalekog, bar dio te ostavštine biti dostupan u Knjizi. Kao i njegove slike, akvareli i crteži...

Irfan Horozović

 

 

 

U tuzi kada izgubiš prijatelja najviše pomažu zalihe sjećanja na njega. Sjećaš se običnih malih stvari, nedovršenih razgovora, mnoštva dodirnih tema... Osjetiš nedostatak bujice njegove obdarenosti. Iščezao je dragi dijalog. Uskraćen si za raskoš njegovog duha.
A bio ga je pun kao mediteranski nar i rasipao ga je neštedimice.
Trebaće počesto zaviriti u taj 'stari bosanski sepet' u kome su pohranjene nebrojene priče.
I one duhovite, životne, kojima se branio od surove stvarnosti.
Zadržavam se na takvim dosjetkama kojima me 'liječio' poslije rata.

Nekako poslije Dejtona sjedimo uz kafu. Radost viđenja. Želi čuti šta čitam, čime se bavim... Pričam o matematici i instrukcijama, nametnutom mi izboru.
'Nije lako, nemaš ti strogo lice matematičara. Ali, ako dodam koju boru, evo ovdje, pa ovdje... od tvoje face bi se dalo nešto napraviti...' – istovremeno povlačući hemijskom olovkom po mom čelu.
Zašutim, kontrolirano miran, ali ne mogu da sakrijem šok. Već slijedećeg trenutka shvatam da olovka nije aktivna i da nije ostavila tragove na mojoj koži. Uz prateći Lojzin grohot nastavljam s pričom. I nakon nekoliko minuta ponovo me prekida: 'Praviš li ti povremeno pauze na tim instrukcijama?' 'Kakve pauze, nemam ja puno tih časova, zašto me pitaš?'
'Pauze su potrebne zbog smijeha, tako se lakše pamti! Ne priznajem nikakvo učenje bez smijeha.'
 

Mario , 22. April. 2007.


 

Ранко Рисојевић

 

АЛОЈЗ ЋУРИЋ, КРАЈИШКИ БОГУМИЛСКИ САЊАР

 

Животе,

Стиснута шако,

Отвори се,

Пусти сунце,

Нека се страсно убије

У црној жени....

 

Алој Ћурић, „Антонио Маирена“

(„Путеви“, 1973.

 

Антонио Маирена, шпански Циганин, легендарна фигура фламенга, инспиративна подлога на острву Хвар другог умјетника, крајишког богумилског сањара, који је исписивао ријечи као да круни језичке бисере који сваки за себе јесу свијет, универзум, необјашњива загонетка постојања. Антонио Круз Гарсија, рођен у Маирени дел Алцор, овдје је само ритам једног живота, сонограм срца које је куцало за онолико радости колико се може узети из овог себичног свијета. Не бијаше тога мало – само што је расуто, па га треба стрпљиво сакупљати, једног дана та књига говориће о нашем савременику коме је било више стало до властитог живота него до признања свјетала позорнице. „Ти пјеваш, пијеш мора – ријечи са дна вадиш зубима“, исписује своју кантилену наш умјетник, препознајући у завичају иберијског пјесника родни Мркоњић и своју Босанску Крајину: „Вежеш брда себи на чело, Иберију за ногу цврчка“. А тог цврчка више нема у поезији, иако он и даље пјева, од Кине до Бањалуке.

Алојз Лојзо Ћурић, бијаше необичан човјек, свестрани умјетник, посвећени ликовни педагог који је својим књижевним савјетима усадио завичај у душу нама знаних пјесника, и још, к томе, бијаше дугогодишњи технички и ликовни уредник часописа „Путеви“ за који је израдио насловну вињету, два пикасовска голуба, ако су то голубови, који заједнички у кљуну држе гранчицу мира, урамљени флорном орнаментиком. За исти часопис скупљао је од Бањалучких умјетника вињете, којих се, ето нашег усуда, малокада сјете историчари умјетности пишући текстове о сликарима. Посао техничког и ликовног уредника научио је био од Бате Бијелића, првог Бањалучког модерног дизајнера, коме ће касније посветити лирски текст о митским крајишким топонимима. Јер, још више, Ћурић се у „Путевима“ исказао као самосвојан пјесник првенствено свога родног краја и језика – поетском прозом густом као мошт која се мора узимати на кашичицу, потом оставити под језиком да се растопи и тако растопљена уђе у организам директно. Додајом овдје да су „Путеви“ имали изузетне ликовне уреднике, од поменутих Бијелића и Ћурића, до Мерсада Бербера и Енеса Мунџића. 

Алојз Ћурић јавио се у часопису „Коријен“ бр. 3-4-5, који је био дизајнирао Бато Бијелић, прије педесет година, пјесмом која се тако звала, скромно „Пјесма“, скупа са младим писцима: Ненадом Радановићем, Љубомиром Симовићем, браћом Кољевић Николом и Светозаром. Овај број часописа можда је нешто најбоље што је дала књижевна Бањалука у протеклих педесет година. Зато је и појављивање Алојза Ћурића у оваквом окружењу необично. Очекивало би се да ће он наставити да граби тим путем, да ће његова афирмација ићи узлазном линијом. То је језички густа поезија, загрцнута између ријечи и стиха, стиха и прозе, у сталном напору, готово надљудском да усклади своје ваљање а да не прегази себе саму.

„Ти ћеш бити близу рогатих јелена-младожења

коралних глогиња,

злослутних змијоликих прутова

и лишајева боју донијећеш у очима

у тајанственост таме спирала

напуштених кућица пужа.“

шаље пјесник своју посланицу непознатој дјевојци Власти. Затим се повлачи, не хајући за похвале свијета, не трудећи се да објави књигу, да се огласи и етаблира међу вршњацима сигурно не посљедњи у квалитету. Али, он није много марио за то. Ишао је својим, другим путем, можда трпио због тога, можда био задовољан, равнодушна историја о томе нам неће ништа рећи. 

Ми можемо да видимо, да ишчитавамо ту сву ликовност којој ће се Ћурић сав посветити, било да пише поезију, црта вињете и слика аквареле бањалучке околине. Али за своју душу, увијек и само за своју душу.

„јер треба стишавати гласне букове,

плашити видре,

јер се треба матицама разбијати

о седре угодних одмора,

јер треба прескакати клизаве облутке

до обале.“

Касније ће свој посао Ћурић објаснити у уводном фрагменту „Капричоси са закрпом“ :

„Кад сиротиња оде у сликаре, пожели насликати људима ово своје вријеме. Баци поглед у прашину и види умјесто сатрте жабе, на асфалту човјек, човјек прегажен аутомобилима – палеолитским тољагама на безински погон. Као мементо неопрезној крекетуши, као отпали лист са гране, из прашине га дигне и на платно прилијепи. Слика је готова и зове се истина. И сва врата на свијету су претијесна за толику слику без оквира. Кроз врата, у кућу, у музеј немогуће је унијети плаво небо и на њему разапето сиромаштво. Па прикуцано остаје на вјетру, на двору...Велико једро корабља, крцато сиротињом.“

Алојз Ћурић ријетко се оглашавао написима о другим сликарима, изузетак је уводни текст о Јовану Бијелићу, објављен 1964. године у „Путевима“, под насловом „У спомен Јована Бијелића“, гдје Ћурић овог великог Крајишника поставља у амбијент Босне и Крајине, приговарајући Бањалуци да се одрекла свог највећег сликара. Као толико пута када умјетник пише о другом умјетнику, Ћурић у овом тексту даје себе, свој поглед на умјетност, на свијет, на завичај. Ћурић наводи ријечи Јована Бијелића које је изговорио овдје у Бањалуци, у соби сликара Бекира Мисирлића, о томе зашто није остао у Паризу 1924. године, јер је у њему „остала само моја Босна и њен пејсаж у мени. Не једно одређено брдо, не једна ливада, већ ВИЗИЈА оног што живи у мени као моја Босна. Онда сам одједном схватио да сам ја сликар ове земље и да ја изван тога нисам ништа и да ја изван тога не могу ништа наћи. Ни постићи.“ О коме то говори наш сликар ако не о себи, свом завичају, свом схватању мисије сликара, о „тражењу смисла, суштине, љепоте и СЛОБОДЕ“. Опредијеливши се за ту „слободу“ Ћурић се опредијелио за самоћу према којој наше вријеме нема милости. Јер та самоћа често води у заборав.

Много смо времена потрошили у редакцији часописа „Путеви“, окупљени прво око професора Бранка Милановића који је долазио из Сарајева у своју Бањалуку која се прије тога и њега била одрекла не налазећи му одговарајући посао, потом нашег доајена професора Мате Џаје, с једн стране нешто старији, попут професора Миљка Шиндића и Предрага Лазаревића, нешто млађег Бориса Кандића који је испољавао непресушну енергију на више поља, онда Коље Мићевића, Исмета Бекрића, Ирфана Хорозовића, основне ћелије будуће Подружнице удружења књижевника БиХ у Бањалуци, прве подружнице у ондашњој Југославији која је била изван главног града. Ту су се изврсно уклапали ликовни педагози и технички уредници Енвер Штаљо, Лојзо Ћурић и Енес Мунџић, обликујући ликовну страну новопокренуте издавачке дјелатности „Гласа. 

За крај овог маленог покушаја о Алојзу Ћурићу, извађена из цјелине о Махи, сиромашку Бањалучком, „Капричости са закрпом“, слиједећи линију коју је почео пред Други свјетски рат Славко Мандић, а касније наставио Лојзин друг Јован Јоцо Бојовић, ево пјесме без наслова:

 

„О себи се забавио.

Пањеве на леђима носао.

Плугом се о господу распитивао под земљом.

Уз Граб грабио, грбу зарадио.

У води спавао а харач давао.

У бујадари косу сломио.

Кугу на леђима носао. За њене јареће, своје ноге трампио.

Писао жељу куком по леду.

Преживио прољеће о земљи и коприви.

Ради вукова душу торовима оградио.

Главом ударио о довратак храма.

Кандило палио и змају и коњу и свету витезу.

Без њиве остао, камење стекао од облака задњег пролома.

Преживио гусједницу хисторију која му преко грла пређе.

На кољенима унука свјетова. Немој ником никада зло мислити...“


 

 

Aлојз Ћурић, у поезији творац необичних метафора и још необичнијих сазвучја једног богатог језика, испољио је посве различите квалитете у свом сликарству: не спонтано, већ рационално је његов принцип, барем у серији "Млинова", у којој  је, око 1962. године, почео разбијати облике видљивог свијета да би их,  на слици, компоновао у једну нову стварност, која није без натруха посткубистичких рјешења.

 

АЗРА БЕГИЋ, Сликарство, Каталог изложбе Умјетност Босне и Херцеговине 1945-1974, Умјетничка галерија БиХ, Сарајево, новембар 1974. непагинирано

 

 

НЕСПУТАН ИЗРАЗ ЛИЧНОСТИ

 

 

Изложба акварела Алојза Ћурића је управо скинута са зидова малог салона Дома културе, и мора се рећи, настао је предах користан за размишљања о Ћурићевом сликарству.Такав предах је чак и неопходан када је ријеч о овом сликару којега с правом бије глас неке врсте "маестра без мјере" јер је и на овој изложби приказао више радова но што су површине зидова у стању да издрже а да се не третирају као пука декоративност преко које око брзо прелети у немогућности да се било гдје дуже задржи с потребном пажњом.

Но овакву неумјереност коју срећом и на свакој слици посебно и увијек изнова, ваља прихватити као чињеницу карактеристичну за умјетника без које његово стваралаштво не би било оно што јесте.Таквом пак какво јесте њему би прилично одговарао један помало неспретан израз:полу-апстрактни експресионизам.

 

Да би се ово добро схватило, потребно је бар у глобалу размотрити умјетников поступак

По овлаженом папиру заузму основни распоред најприје широке површине боја, рекло би се умањеног интензитета.Оне већ сугеришу будућу слику јер у тај распоред Ћурић уноси интервенције бојом датом у потезу, због чега често, у тим интервенцијама, прибјегне пастелу.Све "неумјерености"почињу са овим интервенцијама које су дате  тако да с једне стране сугеришу тематски, референцијални свијет: обале, воду , куће, а с друге-да унесу композициону чврстоћу и (или) да разграниче бојене површине првог слоја, у чему, чини се да сликар боље успјева.Типична Ћурићева слика, ако се о томе може говорити, одаје доста прецизну подјелу на четири до шест дијелова, и тек би једна студиозно постављена ретроспектива могла да покаже није ли у том погледу Ћурић остао вјеран оном сликарству каквим се бавио у вријеме активног припадања "Четворици"-закључак на који упућује и недавно изложена слика "Млин", из збирке Дома културе.У сваком случају трећа и најважнија функција ових интервенција је без сумње експресионистичка: све што умјетник носи у себи-напето, сонорно, еруптивно, агресивно али и питомо и празнично као и испрекидано и конфузно, исчита се из тих интервенција без тешкоћа.Ову експресивну функцију своји интервенција Ћурић још и подржава уводећи и такве знаковне интервенције које немају референцијална значења.То су рецке, зарези, звјездице, бомбице, мали кругови...

Осим што подржавају експресију, овакви знакови теже и да се приближе симболима.Када је, дакле у питању ова трећа , експресивна функција умјетникових интервенција, он не жели да постави себи било какава ограничења, чак ни онда када би она ликовно била потпуно оправдана.Ова експресивна жестина дала би без икаквих тешкоћа бањалучком сликарству типичног и потпуног представника апстрактног експресионизма и чак, сликарства акције-да је Ћурић у ликовном смислу развијао управо ту експресивну функцију својих интервенција и само њу, јер је она интимно његова.У њој је он дубоко свој и личан  и може потпуно и без ограничења да допусти слободу машти.

Међутим, инсистирајући паралелно на значењском свијету својих знаковних интервенција као и на њиховој композиционој улози отупио је њихов прави и дубоки смисао.Посматране као "обале Врбаса", експресивне знаковне интервенције дјелују без сумње претјерано и неумјерно.С друге стране посматране као чисти лични доживљаји(што без сумње јесу)тих обала, воде, протока...- они дјелују сувише везано за тај видљиви свијет да би би били "чисти" и у ликовном и у значењском смислу.Због такве двосмислене позиције у којој се налази Ћурићево сликарство, израз полу-апстрактни експресионизам и поред све неспретности остаје као најбоља одредница приказаног Ћурићевог стваралаштва

 

 

Аутор текста Дејан Сочански, Из рубрике "Ликовни живот", ГЛАС, понедељак, 19. новембар 1979. године

 

 

 

"Oквир спознавања сликарства А.Ћурића  била би констатација да у мотивском смислу посједује онај избор , који му је истовремено и оквир животног простора са свим особинама терена-пејзажа, али и са особинама животне филозофије човјека који у том пејзажу вијековима постоји.Да би то и насликао, неопходно је свјесно  одвајање од и данас честог , мање или више спонтаног биљежења додуше ликовних сензација(акварел је томе нарочито подложан) у корист великог уједињеног и потпуног напора трансформисања  видљивих, намјерно скриваних, разбацаних или случајних појединости и у природном окружју и у маглинама душе човјека из тог окружја"

 

Јосип Гранић, Акварели А. Ћурића, ГЛАС, Бања Лука, 9 VII 1975.

 

 

 

 

Но, ова последња Ћурићева изложба у Читаоници стране штампе, на којој је он презентирао тридесетак акварела, зацијело је за многе мали догађај, јер наново открива један свијет само њиме освојен, свијет фантазије и сновиђења.

Четрдесетак пејзажа Врбаса чине суптилни, фантастични албум умјетникових виђења, и то  такав који у ријетким ситуацијама упућује на неки стварни детаљ или реалан призор.Као да је умјетник сав свој  имагинативни садржај исцједио у једну једину пјесму посвећену Врбасу и Бањалуци.Начин на који Ћурић гради акварелне пејзаже умногоме подсјећа  на фантасмагорични поступак Марка Шагала, па кад гледалац у једној Ћурићевој слици види библијског јарца  с очима које сабласно буље у нас,тада се асоцијације према Шагалу намећу  као путоказ за разумијевање ове умјетности. Колико је рад на акварелу сложен и деликатан, најбоље, чини се, показује настојање умјетниково да слици наметне равнотежу  ирационалних стања(овдје симболизираних разливањем бојених плоха) и рационалног реда, предоченог у идеји слике и њеним конструктивним плановима.Дрвеће, куће, обале, небо- све то као да је тек дотакнуто лелујавом бојеном плохом, истичући и подупирући осјећање неке лакоће,прозрачности  и крхке постојаности ствари.Но, изнад свега у акварелима Алојза-Лојзе Ћурића плијени богатство унутар њих сликовних форми исказаних бојама што интензивно слиједе гранични предио и9змеђу небеског и земаљског козмоса.

 

 

Нихад Агић, Игре боја и линија.Ослобођење, Сарајево, 1.11.1978